29.04.26
Песма дана: ’92 – Петар Грашо
Од чега се састоји добра кафа?
Није лако одговорити на ово питање зато што се добра кафа састоји од много састојака. Штавише, свако има свој начин да ужива у својој кафи. По мом мишљењу, све најбоље кафе почињу са зрнима. Из поузданих извора, с фер трговином, пажљиво конзервисана кафа мора бити добра кафа. Зрна су тело кафе. Што боље тело, то боље све, зар не? Свакако, добра зрна су у суштини једнака добром темељу са ког можемо да градимо на горе. Јесте важан основ, али има и много више од тога у једној доброј кафи.
Упркос чињеници да пијем инстант Нескафу сваки дан, знам каква је добра кафа. Ствар је о томе да просто не могу да приуштим савршенство сваки дан. У овој економији, ко то може?
Од основа добрих зрна, прелазимо на кување тих драгоцених семенки чисте сласти и кофеина. Најјача врста кафе, у количини укуса и кофеина, и најтежа за кување је еспресо. Веома је лако изгорети га или да нема тачну количину млевене кафе у ручки за еспресо. Биће горка ако је температура кувања преврућа или ако има превише у апарату. Кисела ће бити ако у њему има мање него што треба. Тако да је кување еспреса и наука и уметност.
Након што си решила и темељ и кување кафе, остало ти је питање прилога. Овде улазимо у неизвесну област јер је све по сопственом укусу. Неко ставља шећер, млеко, лед, сирупе—за чиме год ти душа жуди. За мене је најбоља без ичега. Због тога што је тако тешко да се погоди савршен укус, чини га још укуснијем кад је то тај познати загрљај језика. Онај први гутљај је рај. Није увек случај да су први пут бољи од следећих, али у овом случају, јој, јесте. Следећи су добри, наравно, али ниједан не може да се упореди с оним првим. Веруј ми. Ја сам кафахоличар. Можда мислиш да је то то за кафу. Затворена је књига, јел? Ниси у праву. Други прилози могу бити најважнији део добре кафе. Атмофера у којој је пијеш, друштво око тебе, једна или више цигарета, музика који ти допире до ушију. Све утиче на ту једну дивну чашицу, шољу или теглу кафе. Веруј ми. Ја сам кафахоличар и творац вајба.
Дакле, да највише уживаш у својој кафи, мораш уђеш у праву атмосферу—или да је оствориш сама. То ти је менталитет. Сви кажу да је култура кафе једна од најважнијих и најбољих аспеката живота на Балкану. Слажем се. Градови пуни кафића, кафићи пуни људи, људи пуни кафе и дима од цигарета. Тако изгледа савршена слика Београдa коју негујем у свом срцу. Кида. Укратко, на Балкану и односно у Београду, је вајб већ створен за уживање у кафи. У ствари, ретко пијем лошу кафу у том делу света, чак и кад је укус покварен, јер с правим прилозима може да се спаси. Веруј ми. Ја сам кафахоличар и творац вајба и тако очајно заљубљена у Балкан.
15.04.26
Песма дана: Симпатија – Плави Оркестар
Женско задовољство
Лакирам своје нокте једном недељно, понекад ређе. Не иде ни споро ни брзо. Лакирам једну руку једним узорком боја и другу другим. Једном сам сликала малу шуму на једној руци и облаке на другој. То је трајало око 3 сата. Док чекам да се слојеви осуше, читам вести. Два нокта, три. Један чланак, два. И тако настављам док не завршим једну руку, две. Никад не бих могла да завршим све чланке.
Пијем јутрању кафу на тераси и гледам земљу доле. Чини ми срећном да видим промене дворишта. Рано долази пролеће, али мени не смета. Шта имам да се радујем осим ових малих дешавања. Данас је небо ведро и светло плаво. Под нежним сунцем, ново цвеће цвета жуто и црвено. Тробојна мачка је мајка нових мачкица, и прате је по трави и том новом цвећу. Само да се не поквари време. Најдраже ми је што не морам никоме говорити у тим тренуцима на тераси—ни мачкама, ни цвећу, ни небу који ме усрећују.
Кувам нешто на брзину. Код куће се ретко мучим у кухињи јер у храни не уживам без друштва. Атмосфера празне куће је мирна, а мир не буди глад ни у коме. Једем да се храним и толико. Читам вести или причам с пријатељима о стању света или наших живота док једем. Моји живци више не подносе чисту досаду. Како би кад нема краја задатака који су ми потребни да постигнем тај напредак о ономе што сањам. Волела бих да не морам да једем, али ме подсети да сам само гладно, људско биће и барем неке врсте глади могу да испуним.
Пишем зато што не могу да сликам. Признајем да постоје неке слике које се не могу сликати, па вероватно чак и кад бих могла да их сликам, ја бих ипак писала. Научићу и онда ћу видети. Свакако за сад пишем и скупљам текствове у документе на мом компјутеру и тамо стоје. Понекад их делим с другима. Понекад их разумеју, али увек ми кажу да им се свиђају. Ценим моје пријатеље-читаоце.
Слушам тужне песме које ми помажу да сањам. Сањам прошлости и будућности које никад нисам доживела. Сањам људе који вероватно на мене ретко помисле. Сањам да се ослободим овог немира у мени. Зато ми недостају времена и пријатељства и ноћни разговори које нисам имала. Правим место за један дан, али немам никаквих очекивања. Лепо је просто жудети.
Туширам се. Обраћам посебну пажњу на прање своје косе. Својим шареним ноктима чешем главу да чистим себе до корена. У ствари, мрзи ме да се туширам. Размишљам о поступку као да чиним себи услугу, онда више није задатак него пажња—која је подношљива мисао.
9.04.2026
Песма дана – Мене је учило вријеме – Халид Муслимовић
Колико је мој посао стварно глуп
Кажем људима да сам наставница у необјављеној школи у необјављеној земљи што је истина. Почињем с тим зато што је део мог посла који сматрам најмање глупим. Кадa предајем, иако заиста није брига ученике да ли сам ту или не, радим нешто што је у суштини важно. Не бих рекла да сви ученици науче нешто од мене, али увек бих рекла да сам ценила и још увек ценим неке наставнике које сам имала. Није битно које предмете су ме учили. У том смислу, наставник као посао је јако важан.
Који је тај други, глуп део мог посла? Нема наслова. Није постојао опис у пријави. Моје кратко објашњење је да су најглупљи делови мог посла везани за администрацију организације. Односно, не радим за ту школу у којој радим. Радим за спољну организацију. У том контексту, администација описује раднике или поступке који не морају да постоје (по мом мишљељу), и заправо чине посао мање ефикасним. Ипак постоје из неких разлога (углавном политички a на то можемо да се враћамо касније). Могу најбоље да објасним ове глупе делове мог посла кроз један пример.
У Необјављеном Хотелу, необјављен град, необјављен земља
Сви стижемо неко време пре 10 ујутро. Путујемо из свих крајева земље. Долазим из једног од најдаљих места које је необјављених сати далеко. Моје карте аутобуса и резервацију хотела, и све карте и резервације мојих колега, платила је организација—има око 40 нас. Стављамо наш пртљаг у главну собу јер нису спремне наше собе. Али не бринемо се зато што морамо да седимо током велике добродошлице од стране менаџмента, да слушамо некога који објашњава распоред конференције (иако имамо и једну копију на мејлу и сада једну на папиру у рукама) и да изигравамо да нас занимају активности упознавања да су нас већ натерали да играмо сто пута током претходних састанака. Тако губимо два сата.
Ја лично морам да пишем у свом дневнику током таквих бесмислених састанака. Други пишу или цртају као ја, неки очигледно спавају или глуме да не спавају и јако мало нас обраћа пажњу јер има перверзну кривицу да ће се ово мучење исплатити—морално пре свега—и да мора да трпи да би задовољили неког капиталистичког бога. Да немам нешто да радим, експлодирала бих, у смислу менталног слома, и дала бих отказ одмах. Захваљајући мом дневнику, безбедна сам од тих импулсивних акција. За сада.
Након тих првих састанака, ако могу тако да их назовем, једемо ручак у хотелу. Није ни добар ни толико лош да можемо да се жалимо да се нешто промени. Незадовољни, враћамо се на следеће састанке и брејнротујемо до краја дана. Буквално сваки састанак може бити један мејл или треба да буде опционалан јер стварно је више као терапија у групи него учење. Или слушамо нешто што већ знамо или не можемо никако да памтимо од сада до када нам је ова информација заиста потребна. У сваком случају, губимо време у заробљеништву.
И тако настављамо 4 дана. 300 глупости. Против наших жеља и тежњи ка креативности. Најгоре од свега? Организација је платила све. Значи да велика количина финанцијских средстава је била потребна да оствари ову бескорисну конференцију. Шта да радимо? Шаљу нам анкету али ја их више не допуњавам. Ништа се не мења и проблем лежи негде другде, дубље. Зато решавам да дам отказ!
Да будем искрена, кад сам се пријавила за овај посао, хтела сам да научим необјављен језик и да будем плаћена док сам то радила. Без правца после дипломирања и сита живота у Америци, одлучила сам да радим у земљи где је моја мајка рођена: још необјављена земља! Свака организација има своја правила и знала сам да неће бити лако да се прилагодим корпоративном послу. Теже је него што сам ја (хронична пестимисткиња) очекивала. Више нема делова посла који су корпоративни; Америка се скроз претворила у корпорацију и послови, добровољни или не, нису изузеци. Кад кажем да јесте Америка корпорација, то не значи да је све оптимизовано, добро плаћено или вредно. Заправо је супротно ближе истини. Док још увек могу, бежим.
25.03.26
Ne moren bež nje – Alen Vitasović
Ptica selica
Uz jutarnju kafu, gledam kako lete dve golubice sa drveta.Jedna ide gore na krov i stoji, sunčajući se pod ranim prolećnim suncem.Druga ide dole na neku terasu i odmah počinje da skuplja semenke iz male činije. Zamišljam, besmisleno, koje mesto bih odabrala da sam jedna od njih. Lako pitanje. Gore na krov bih otišla. Razmišljam o tome da skrenem svoju pažnju na nešto drugo. Sada se borim sa nedoumicom. Moje misli su trnovite a ne mogu da prestanem da razmisljam o svim mogućnostima, uprkos činjenici da sam odavno odlučila. Selim se. Logično je, stvarno. Kažem ti iskreno, kunem ti se, ovaj potez ima smisla. Ipak se brinem zato što znam da sam odlučila pre nego što mi je ova ideja uopšte pala na pamet. Kako to? Isto tako kako ja znam bez razmišljanja da bih otišla gore na krov da sam jedna od tih golubica. Moja је jutarnja kafa gorka i slušam tužnu pesmu dok pušim. Sanjam sve više svaki dan da poletim odavde, a ovako na terasi osećam najjače zadovoljstvo dana.
18.03.26
Песма дана: Лане Моје – Жељко Јоксимовић
Да ли живот у иностранству јача или слаби везу са матерњом културом?
Све чешће, људи иду у иностранство да живе. Има много разлога зашто би људи одлучили да се иселе из своје земље, и проценат људи који то ради наставља да расте због безбројних узрочника. Савремени свет је преплављен глобалним сукобима, инфлацијом, и генералним неподношљивим условима. Свуда има проблема, но нека места нуде или сасвим боље околности или барем неколико предности у односу на друга места. Дакле, у потрази бољег живота—који може да се састоји од бољег посла, нижих цена производа, блискости родбине, или било којих других ствари—људи одлучују да постану имигранти. У исто време, има и других разлога зашто би неко живео изван своје земље. Многи млади иду у инсторанство да уче стране језике или само да виде културе и атмосфере других земаља. Обично је то привремено, али постоје и ситуације где људи се преселе негде само зато што тамо више воле ту културу, стил живота, храну, природу, или друге естетске аспекте. Премда људи могу да имају разне разлоге зашто желе да се сместе у новим земљама, мислим да живот у другој земљи углавном јача њихове везе са матерњом културом. Те јаче везе, међутим, могу бити позитивне, негативне, или оба.
У позитивном смислу, живот у иностранству може да нам помогне да откријемо колико заправо ценимо своје матерње окружење, укљућујући али не ограничено на језик, генерални став људи и обичаје или националне празнике. На пример, слушам један подкаст на српском и водитељке су из Србије али живе у иностранству. Оне су рекле да након неког времена живота изван Србије, научиле су да боље цене свој матерњи језик, домаћу музику и филмове, празнике и такве ствари. Можда можемо да кажемо да је то део носталгије, као да је трава увек зеленија на другој страни, али ипак то јесте прави осећај, стварност и једноставно разумљива последица становања изван свог завичаја. Морам и да споменем да постоје ситуације где се људи иселе из својих земаља у веома младим годинама и тотално забораве на своје родне земље или их просто не занимају. У случају моје мајке, она се преселила са својом породицом кад је имала девет година и након тога је ретко посећивала Македонију. Штавише, њена тадашња земља, Југославија, престала је да постоји и од тада је квалитет живота постао све гори и гори. Међутим, увек постоје други људи око тих људи који су спремни да их подсете одакле су. Веза са родном земљом никад не нестане сасвим. Понекад та чињеница ствара проблеме у животима имиграната, и зато постоје и случаји где живот у иностранству јача везе са матерњом културом на негативне начине.
Већ смо причали о томе како живот у иностранству јача везе са матерњом културом у позитивном смислу, а сада ћемо споменути како такав живот јаче те везе али у негативном смислу. Кроз неке примере, видећемо да живот у иностранству може да повећа љутњу и огорчење који људи осећају према њиховим матерњим земљама.
Прво, сви знамо да милитарни сукоби натерају људе да напуштају своје земље. Због сукоба и генералних политичких сломова, то се десило на Балкану почевши 90-их. Многи Балканци су се селили кроз свет тражећи бољи живот или једноставно мир. Међутим, тај бег се десио након периода релативног благостања код народа на Балкану—барем по људима који су одрасли 70-их у Југославији. У том периоду, пасош Југославије је био јачи, људи су имали шта да једу, где да живе и најважније су имали наде за будућност земље. Дакле, кад се Југославија распала, тај процес селидбе у нове земље је био хаотичан и трауматичан, као што су били сукоби унутар земље. Зато, људи са Балкана који живе у иностранству чешће спомињу да јесу постојали проблеми у Југославији али ипак ти људи имају љубав и некакву носталгију за та протекла времена.
Са друге стране, након сукоба на Куби, многи људи су се преселили у Америку, односно Мајами. Мајами је врло близу Кубе, тако да су ти људи могли веома лако да одржавају контакт с њиховом културом. У исто време, Америка и Куба су почели да се боре за будућност Кубе. Свака земља је покушавала да оствари своје идеје за Кубу—комунистичке или капиталистичке. Влада Кубе никад није одустала да се бори за свој сан комунизма, а влада Америке никад није престала да одбрани своје жеље за економском контролом региона. Не можемо да кажемо да влада Кубе нема кривице за бежање тог становништва, али они људи који су се сместили у Америци већ су били са десне стране политичких мишљења. Пратили су оно што се дешавало у Куби и подржавали су владу нове земље. Само су расли све више ка десној страни. Тај однос матерње земље је створио или повећао негативна осећања према њиховом претходном животу и земљи. Љутња и мржња, међутим, могу такође да јачају везе с њиховом културом.
25.02.26
Pesma Dana: Sve što boli proći će – Proto Tip
Vremeplovi
Niko u istoriji nije rešio jedan od najzanimljivijih problema svih vremena: putovanje kroz vreme. Da li je to moguće? Tačno, jeste. Tokom letenja, ljudi steknu ili gube momente, male sekunde života. Međutim, o čemu ja govorim je pravo putovanje kroz vreme, kad prelazi iz jednog doba u potpuno drugo. Tvrdim da je to ne samo moguće, već je uobičajeno u svakodnevnom životu.
Ima puno načina da putujemo kroz vreme. Sve svrste umetnosti—kao slikarstvo, plastika, fotografija, film, muzika, književnost i tako dalje—su potecijalni prolazi u druga vremena, naša ili tuđa. Kako to uopšte radi? Iz mog iskustva, mogu toliko da se zanesem u umetnosti da putpuno zaboravim na vreme, na moju okolinu, i postojim negde gde onu sliku, pesmu, ili stranicu me odvede.Moji omiljeni načini da se izgubim u prostoru i vremenu su čitanje i slušanje muzike. Iako poštujem slikarstvo, retko imam tako intenzivnu reakciju kao što imam zbog muzike ili knjiga. Između njih dvoje, mislim da slušanje muzike može da nas lako i potpuno baci u drugo vreme, ponekad čak i samo jednom notom, dok je proces putovanja kroz vreme čitanjem malo mekši ili ograničeniji.
Možda zbog generalne, opresivne tišine koja postoji kao zakon u muzejima, samo jednom sam se zanela u slikama u muzeju. Odnosno, to mi se najjače desilo zbog jedne slike koja me je podsetila na moju najbolju drugaricu. Posle tog iskustva osećala sam se kao da sam konačno shvatila zašto ljudi toliko vole da gledaju slike. Već sam bila u mnogim muzejima, ali nikada nisam tako snažno osetila moć slike dok nisam videla onu u Narodnom muzeju u Beogradu. Napisala sam i jednu pesmu zbog nje, zapravo na temu slika kao prolazi i vremeplovi!
Što se tiče čitanja, mislim da je to bila moja prva ljubav i način vremeplova. Čitala sam bezkrajno, satima u krevetu, tako da bih sledećeg dana išla u školu bez sna. Ovi dani kad nađem jako dobru knjigu u pravom trenutku, srećom sve ignorišem i izgubim se u priči. Kad čitamo, ulazimo u drugi svet, ali putovanje kroz vreme je ograničeno samom pričom. Čitanje Džejn Ostin stavlja nas u određeno mesto u vremenu, a to mesto je jedan čitav svet u kom možemo dugo da uživamo. Uprkos činjenici da čitanjem možemo da putujemo kroz vremena i da uživam u drugim svetovima do stepena koji nije moguć drugim vrstama medija, mislim da je slušanje muzike najjači, najbrži, i najslobodniji način vremeplova.
Istina je, bar za mene, da je lakše ignorisati tihe slike na zidovima ili crno-belo tekst na stranici nego zvukove. Ne moramo da obraćamo pažnju na muziku da nas privuče. Iako razumevanje teksta i značenja pesme može da nas dublje poveže s pesmom, možemo i da se izgubimo u samom zvuku zato što kad slušamo nešto, bukvalno pomera vazduh oko nas i taj zvuk ulazi u uši bez našeg truda. Nešto tako telesno ili fizičko je teško da ne primetimo. Dakle, moguće je da, lutajući nedge, naglo čujemo pesmu koja nas odmah odvede na put kroz vreme. Ili kao što volim da radim, slušam neke pesme da me odvede u određeno vreme i mesto. Da li to znači da sam ja, samo jedna mala devojka, savladala vremeplov…?
06.02.26
Pesma dana: Samo ponekad na tvoj rođendan – Plavi Orkestar
Ova vremena
Hladni vetar uzburkava mlade biljke i cveće. Sedim napolju sa svojim koleginicama gde pušimo cigarete svaku pauzu na poslu. Trava je žućkasta zbog toga što sunce ili gori ili potpuno nestaje svakog drugog dana bez razloga. Crveno cveće stoji kao žar na drveću, a dole je betonski trotoar iste boje pepela. Danas, kao i uvek, žale se o ovim vremenima. Ništa nije kako treba da bude.
Januar je bio topao mesec. Sneg je padao samo jednom i otopio se kao da ga je nebo nenamerno ispustio na nas i hteo da ga uzme pre nego što smo primetili. Sad u februaru, svakog dana sunce postane sjajnije i sjajnije. Davno je postalo suviše svetlucavo. Ne možemo da cenimo ovo vreme zato što su boje pogrešne. Deluju veštačko. Krajem zime ne treba da ima toliko boja, no drveće ipak cveta zbog čudnovatog vremena.
Pre svega ima novi zakon koji čini pušenje ispred škole zabranjenim. Pocinje u martu. Dakle, vreme je loše, toliko zbunjeno koliko smo i mi, učenici ne žele da pišu domaći zadatak, i neće nam biti dozvoljeno da zapalimo cigarete tokom pauza. Čemu možemo da se radujemo? Ono cveće, ono lišće jedva zaglavljeno na zimskim granama, naši učenici kojima se uopšte ne dolazi u školu? Ono što imamo svakog dana su ove pauze pune cigareta i ćaskanja. I dok se sve drugo nama podsmeva iza naših leđa, možemo i mi da im se smejemo. Tako se šalama lečimo. Ne smemo da se nadamo da dolaze bolja vremena. Ne ide to tako—čak i kada bi zima postala ponovo hladno godišnje doba. Laž je da jednom ugašena vatra, više se nikad ne zapali. Postoji mogućnost, i ta činjenica nas osuđuje ovim cudnovatim vremenima.
04.02.26
Pesma dana: Princ – Zana
Pogled sa moje terase
Jutros gledam sa moje terase dok pušim jednu cigaretu, kao što radim i svakog dana. Međutim, danas deluje drugačije. Dole jedna trobojna mačka sporo hoda po vrhu kamenog zida između dve stare kuće. Nisam je videla ranije. Staje u sredini zida i gleda u travu. Možda tamo ima njen sledeći obrok. Smejem se razmišljajući da onа voli da posmatra život odozgo, kao što i ja volim.
Vreme je toplije, i više mačaka dolazi. Svakog jutra ih vidim, i svake noći čujem kako se svađaju. Pitam se da li ona ima neke skrivene rane koje ne mogu da vidim odavde, sa moje terase. Većina mog pogleda su planine, Pelister i druge koje ne znam kako se zovu. Danas ih vidim kroz izmaglicu. Sviđa mi se da razmišljam o planinama kao ogromna, živa bića—kao ja, samo veća. Kad ih vidim ovako, kako uvije izmaglica oko njih kao svetla plava marama, taj utisak da su najveća bića na svetu samo raste. Onda pretpostavljam da me posmatraju odozgo, kao što ja radim mački, kao što mačka radi travi i mogućem obroku.
Ono što gledam me usrećuje svakog jutra. Noću ne mogu da vidim planine, no znam da čekaju tamo negde. Obožavam i da slušam muziku dok posmatram svet odozgo—obično neke stare pesme, romantične, pune nostalgije za vremena kad nisam bila živa. Ta jutra kada me obuzima radost od muzike, plešem na terasi. Nemam komsije da me vide odozgo. Preko puta ima jednu visoku zgradu sa tri stana, ali nikad ne vidim druge ljude koji puše na terasi kao ja. Definitivno ne plešu uz muziku ujutru. Barem to nisam još videla.
30.01.26
Pesma dana: Isplači se, biće ti lakše – Jašar Ahmedovski
Prednosti i nedostaci korišćenja društvenih mreža za učenje stranih jezika
Postoji mnogo suprotnih mišljenja o najboljem načinu učenja stranih jezika. U savršenom svetu, svi bi mogli da ih nauče kao što smo naučili naše maternje jezike—kod kuće, s roditeljima i preko ličnih iskustava s tim jezikom. Neki od nas smo odrasli slušajući dva jezika u našim domovima. Na taj način, s obzirom na učenje dva jezika, sve je išlo prirodnije i tečnije: naglasak, razumevanje strukture i nijansa jezika. Isto tako, u tim situacijama ljudi imaju više vremena da grade svoje jezike 'mreža.' Jezik mreže opisuje kako je čitav jezik povezan sa sobom u našim glavama. Kada gradimo mreže, vezujemo reči, red reči, vremena, i značenje bez prevoda sa drugog jezika. To znači da se može osećati i izražavati unutar jedan jezik a ne uz pomoć prevoda. Postoje kao sopstvene stvari u mreži jezika a ne kao kopija drugog.
Nažalost, taj način učenja stranih jezika, nije dostupan za većinu nas. Moramo tražiti pomoć od drugih resursa. Jedna opcija je škola, ali ako nema taj jezik koji želiš da učiš, onda nemaš sreće. Isto tako, privatni časovi su dobre opcije za ređe jezike. Ali sat vremena nije dovoljno da naučiš druge jezike. Moraš da imaš malo više izlaganja. Za mene, volim da koristim Youtube i Facebook da učim srpski i španski. Mislim da su obe aplikacije veoma korisne, bar za mene, da učim malo pasivnije. Isto tako, mogu da se usredsređujem na šale i svakodnevni govor. Tako naučim korisne izraze i malo opušteniji razgovor. Ali sada mogu da brainrotujem na 3 jezika…
27.01.26
Pesma Dana: Ludujem – Alen Slavica
Mojе kobnе manе
Danas sam odlučila da napišem nešto u vezi s svojim osobinama zato što, s obzirom na prijateljstva generalno, važno je znati sebe. Dakle, šta obično pravi ili raskida prijateljstva? Naše kobne mane. Iskreno, ja svoje prijatelje volim—ne osim njihovih mana ali zbog njih. U isto vreme, znam da mane (po značenju reči) nisu dobre. Uzeću jednu stranicu iz knjige Katoličanstva (nisam katoličkinja, samo sam mislila da je dobar metafor) i nadam se da ću uz malo pomoć priznanja se osetiti slobodno da promenim svoje načine. Možda i na taj način ću moći da steknem neke makedonske prijatelje—to što mi se do sada promaklo. Znači, ići ću po redu neprijatnosti (prema drugim ljudima).
1) Ogorčenje i manjak poštovanja (ako nije zasluženo)
Neću da kažem da sam svadljiva, ali mi je u životu najvažnija pravda. Kada vidim da nema pravde, reći ću nešto i odbraniću se. To me često stavlja u nevolju s autoritetom, iako sam, po mom mišljenju, profesionalna i pristojna. Isto tako, ako me neko povređuje, njemu ne opraštam brzo. Mislim da previše uzimam stvari lično, i zbog toga ne mogu lako da nekome oprostim. Oduvek sam tavka bila, i ne znam da li zaista hoću to da promenim o svojoj ličnosti.
2) Stidljivost
Imam mnogo treme. Teško mi je da pričam pred publikom zato što se plašim da ću se izglupirati i izblamirati. Ovaj osećaj treme najviše se javlja pri pričanju stranih jezika. U jednom periodu u mom životu, čak i nisam mogla da pričam ni s svojom porodicom ni s prijateljima. Toliko me je bio stid, skoro kao sramota. Polako savlađujem svoj strah, ali svaki dan se borim s željom da ćutim i da ne upoznam svoje kolege jer pred njima (nepoznati odrasli ljudi) se više plašim. Znam da nisam dete, ali u poređenju s njima, tako se osećam… U stvari, na engleskom nisam mnogo pričljiva s svima, tako da mislim da je to samo kakva sam ja. Ponekad ne želim da ćaskam. Možda je to gore nego stidljivost…
3) Samostalnost na ivici usamljenosti
Obično više uživam u sitnicima života (npr. slušanju muzike, pisanju, čitanju) kada sam sama nego kada sam s drugima jer niko u ovom svetu voli ono sto volim onoliko koliko ja to volim. Ta činjenica ponekad me čini tužnom ali ponekad srećnom zato što, pretpostavljam, sve što mi je potrebno još uvek imam ili mogu to da nađem sama. Već postoji dovoljno knjiga, muzike, znanje ili sta god da me usrećuje.