Здраво свима. Ја сам Лили и ово је мој блог. Волим да пишем у свом дневнику. То покушавам да радим сваки дан јер ме обично опушта да оставим своје мисли на папиру, да ми не оптерећују ум. Такође, мислим да је добра навика да пишем руком. Тако је лепо имати збирку својих рукописа, као писма посвећена самој себи.
Зато мој блог нису само приче свакодневних дешавања, него недељна размишљања. Како ми иде на послу, са учењем српског и генерално у овом новом животу који сам за себе изабрала. Желела сам ово да забележим за вас да вас истовремено охрабрим да пишете руком, скупљате стихове који долазе изнутра, без икакве сврхе осим тога да можете да уживате као ја у процесу опуштања (чак и лечења) писањем. И зар није добро само да видите неки рукопис ових дана кад нико ништа не пише мокрим мастилом. (Без хејта за оловке али нисмо тако озбиљни да морамо да исправимо оно што пишемо у дневнику—ја се стварно надам.)
A још те волим, волим, волим као првог дана и ти то знаш, само ми се не враћаш. – Нови Фосили
Није сваки дан довољно занимљив да запамтим шта ми се десило. У току једне недеље, можда се три и по дана сетим као изузетно добар или лош. Са обзиром на мој блог, то ми је доста за овакав садржај. Стварно мислим да је блог, у односу на песме и текстове о мојим размишљања, досаднији—за мене и за читаоце. Или можда је ствар о томе да нисам навикла на објављивање свог голог гласа, без сврхе, без неке приче иза које могу да се сакријем. Не мислим да ико чита ово, али се те могућности мало плашим, поготово сада кад је дошло време да објавим нешто рањивије. Ово је моја одлука, знам. У сваком случају, морам ово да решим речима. Такође, желим ово да поделим јер је било тако болно лепо—весело и поразно и застрашајуће и охрабрујуће и снено и хировито.
Прво смо ја и моја колегиница провеле један савршен дан слушајући старе песме, певајући и плешући. У једном тренутку док смо стајале у трпезарији, она ми је рекла: „Ова музика је само за пиће и за бацање чаша. Сложила сам се. Нестала је негде и појавила се с флашом у руци. Балентајнс. Шкотски виски. Ја ћу мало да сипам у своју кафу. Хоћеш ли ти? Смејала сам се с неверицом и радошћу. Наравно хоћу. Не смем да пустим некога да пије сам. Такође, била је у праву. Ова музика захтева пиће. Попиле смо, пушиле и уживале у тој рупи у времену, једно пролазно уточиште тотално изван свега. Нешто нас је погодило, а ми смо га пустиле да нас погоди до краја, да осећања уђу и да нас лепо пеку уз тај виски у нашим шољицама.
Неки други дан те недеље, растала сам се с једном врло важном особом. Можда је клише, можда је судбина због овог пута који сам изабрала за свој живот, али је ово најбоље и најкраће објашњење за растанак: два смо света различита. Није лако објаснити сплет осећаја која тренутно ме обузимају. Нити знам да ли је уопште могуће. Једина добра ствар у свему овоме је да ћу ценити успомене оног претходног живота до краја овога. Не знам још да ли да схватам шта год ово јесте као неки нови живот, међутим, то ми је једини израз који ми се непрестано врти у глави. Боравак је сувише кратак. Останак није довољно озбиљан. Ово није ни сан, ни путовање, ни наставак, ни различит пут. Морам рећи да јесте нови живот.
У Београду сам већ две недеље и чинило ми се да све брзо пролази. Истовремено је сваки дан био пун нових искустава, малих победа и пораза (али, на срећу, више победа). Међутим, не бојим се падова. Знам да нисам непобедива, па ни падови нису неочекивани. Доћи ће, сигурно, а нећу да се кајем. Волим, волим, волим…
Видимо се следеће недеље. Настави зелено.
Л.
Вољела сјај у трави, Лорку и Бодлера. Живјела је у свету пјесме, рањива и њежна. – Индекси, Вољела је
Стигла сам у Београд. Зезнула сам од првог тренутка с породицом, на послу, с пријатељима али је све некако испало добро. Није било тако озбиљно као што сам мислила. Мислим да је мој мамурлук био у питању… Шалим се.
Кад смо кренули из Македоније у 4 сата ујутру, није било кишовито. Заправо је излазак сунца био баш леп. Нажалост око 7 ујутру је почела киша. Није престала. У тој посебно меланхоличној поподневној тами попели смо се степеницама до мог будућег смештаја. Нисам могла да ускладим те две врсте енергије, живахност новог изазова и поспаност дана мог доласка. Осећала сам галаму у глави и због тога заборавила сам нешто важно да дам свом ујаку. Наравно ме није подсетио из неког разлога који ја лично не схватам и никад нећу, ал’ добро. То ти је породица. Можда је боље речено, то су ти мушкарци. Нема везе. Он се наљутио на мене.
Након тога, била сам превише самоуверена и мислила сам да знам шта радим на послу. Нисам баш. Изашла сам моје прве ноћи и забавила сам се. Мамурлук је био тежак тај други дан… Још горе је било да ми је шеф, тек кад сам устала, рекао да сам направила проблем с распоредом кревета. Одлично. Првог дана и он ће мислити да сам неодговорна. Он је споменуо да није дозвољено пити јака пића у хостелу, чак је знао да смо попили вињак, тако да сам се осећала као да сам на врло танком леду. Решила сам да радим мало више да се искупим.
Већ у току трећег дана осећала сам се као да сам се искупила. Ништа нисам погрешила и била сам много од помоћи. Зближили смо се нас троје и знам да се уклапам у друштву на послу—и генерално. У хостелу сам стекла једног доброг пријатеља из Канаде. Он је тако љубазан и фин човек. Слагали смо се баш добро и лепо смо се провели кад смо изашли с другима. Никад у животу нисам се спријатељила толико брзо. Ускоро ће напустити град да види друге делове Балкана и жао ми је због тога. Видећемо се опет негде на свету вероватно, тако да сам срећна што се ово уопште догодило ал’ увек је тешко растајање.
Што се других дешавања тиче, само ћу рећи да ми се све чинило к’о леп сан. Радила сам до касно ноћу и онда сам проводила цело јутро напољу. Играла сам, напила се, певала, скоро плакала због открића да сам ту где хоћу да будем. Да сам заљубљена у свој живот. Да нигде другде бих волела да будем. Ово ми је као нови почетак, и још увек ми је тешко да прихватим да ово јесте мој стваран живот.
Видимо се следеће недеље. Настави зелено.
Од усана до усана и свуда тебе тражим ја – У шкрипцу, Колико имаш година
Ове недеље ја сам била потпуно сама. За разлику од онога што каже она песма Виа Таласа, знам да ћу моћи сама. Плесала сам у огледалу слушајући моје омиљене песме. Замишљала сам све што је моја душа желела од живота у Београду. Баш сам маштала, будно сањала. Осмех ми није нестао ниједном целе те недеље. Спремала сам се да се преселим из Македоније и стварно нисам знала какав ће растанак бити. Осећала сам се добро, да је све добро на послу и са колегама, али ипак се такве ствари никад не знају.
Иако је све почело да ми иде узбрдо, што се тиче моје среће и менталног здравља, неке бриге су се вртиле у мојој глави. Какав ће живот бити у новом граду? Да ли ћу моћи да се уклопим, да стекнем пријатеље, да постигнем своје циљеве? Нисам спавала много. Прелазила сам између стања хиперактивности и тоталног умора. Зато нисам ништа урадила осим слушања музике цео дан, сваког дана. Размишљала сам, замишљала и маштала уз народне песме. Где је мој народ, питала сам се. Али и даље сам била јако срећна. Светлуцава. Практично сам сијала с својом главом у облацима. Волела сам како је мој став утицао на људе око мене. Видела сам у одразима других да је моје унутрашње светло палило нешто у њима. Хтела сам да оставим добар утисак тамо, и чинило ми се да успевам—упркос тим бригама о будућности. Имала сам још један викенд у земљи и одлучила сам да отпутујем у Скопље за једну конференцију да бар то кратко време проведем с пријатељима. Дакле, узела сам аутобус и покушала да се радујем ономе што ме је чекало у главном граду Македоније: друштво и неко ново искуство за крај мог живота у Битољу. Нисам очекивала много.
Упознала сам једну групу људи са Балкана и брзо сам се заљубила у то друштво. Сви су ми деловали тако гостопримљиво и љубазно. Нисам причала српски савршено, али су ми у сваком случају честитали на ономе што сам до сада научила. Такође су сви имали своје посебно знање и интересовања о којима ми је било узбудљиво да слушам. Наравно, делили смо и музику. Скоро искључиво слушам народне песме, тако да ми је било задовољство да певам неке од њих с тим људима јер су их и они знали. Пре свега је то искуство било охрабрајуће. Отишла сам осећајући се боље, спремнија за оно што ће уследити у Београду и узбуђена да наставим да упознајем људе широм Балкана кроз то што се сад претворило у наш заједнички језик и, наравно, музику.
Кад сам се вратила у Битољ те последње радне недеље, осећала сам како сам и још више сијала. На мојим уснама су стално били неки стихови песама, очи су ми биле пуне пламена, прсти и ноге ми нису престали да се померају од узбуђености. Растала сам се с колегама и сви су били срећни за мене. Не бих замислила пријатнији последњи дан на послу. Чак и неко ми је рекао да је дивно што се борим за свој живот и будућност. Нисам ни схватала да је то оно што сам радила. Све ми је деловало као некаква велика журка. Тек тад сам схватила колико сам тужна била пре. Међутим, то није било тужно откриће јер сам истовремено сазнала колико је лакше променити нешто и поново бити своја. У овом случају јесте стварно било лако, или барем лакше него што сам мислила. Имам среће што могу тако нешто да кажем, и док још имам среће, искористићу је. Какав живот!
Видимо се следеће недеље. Настави зеленo.
С љубављу,
Л.
Пре неколико дана била сам на одмору. Па, није био баш званичан одмор. Јавила сам да нећу доћи на посао и полетела сам пијана с пријатељима из куће под месецом једне четврткашке ноћи. Отишли смо у Љубаништу, једно село ван Охрида. Било је баш лепо, сигурно лепше него да идем на посао. У сваком случају, била сам на одмору и тај дан изашли смо на ручак. Причали смо по цео дан о свему и свачему. Тема је кренула ка парама и одмах смо се жалили да немамо довољно, да се плашимо будућности, да не би требало да наручимо кромпириће јер нам је то било још 200 македонских денара из џепа (400 динара/3.4 евра). Седећи на клупи у тако лепом месту, нисам могла да верујем да смо некако нашли начин да разговарамо о новцу. Онда сам схватила да је све у последње време у мом уму било у вези с парама. Схватила сам да ми је доста.
Обожавам зелену боју. А какве то има везе са парама? Када већина људи помисли на зелену боју, обично им падају на памет ствари као биљке, дрвеће, или можда нешто апстрактније као пролеће, па чак и завист. Међутим, барем у Америци, зелена боја је психички повезана са новцем. Постоји израз који се преводи, видимсамо зелено. То описује ситуацију у којој људи раде нешто и мисле на саму могућност зарађивања много пара. Понекад и употребљавамо зелену боју да означи паре, као, хајде да потрошимо мало зелене или морам оне зелене ствари.
Иако сам зелена до ушију, не волим те зелене новчанице. То је вештачка, покварена зелена боја похлепе која добије тај тон од мучења других бића—људских и других. Видети само зелено никада није одговорно јер да тако схватамо свет, могли бисмо да игноришемо важност других делова живота—човечност, правду, здравље наше земље, једноставно уживање у ситницама и стварима које се ни купују ни продају. Ти делови живота се не уклапају у визију основаној на огромним количинама новца зато што да зарађујемо толико много никад није оправдано, посебно када неки немају ни шта да једу, ни где да живе.
Штавише, у савременом друштву је самопожртвовање за паре прихваћено као једноставна чињеница нашег постојања, чак и врлина. Кад то урадимо, не само да губимо сврху живота, већ се и разочарамо—нарочито кад сазнамо да новац ниједан наш проблем не решава. Веома је лако да заменимо радост и задовољство парама, нажалост.
Волела бих да имам довољно, да сви имају довољно да живе, али као особа из Корпоративних Америчких Држава, одрасла сам гледајући које паре стварно значе. Са мојим 24 године на овој земљи, сазнала сам врло мало ствари, али ово знам без икакве сумње: једина ствар које се људи боје више од смрти, самоће, или туге јесте сиромаштво. Што јесте разумно јер је све теже да просто крпимо крај с крајем. Сада како све иде широм света, лако би било да одустанемо и решимо да нема довољно за нас смртнике и никад имати неће. Међутим, дошло је време да замислимо могућа решења овог финансијског проблема.
Стварно, неко треба то да смисли. Видимо се следеће недеље. Настави зеленo.
С љубављу,
Л.